Do polovine svog života, prosečna osoba već je postala hodajući spektar navika i sistema verovanja koje je do tada usvajala. Njeni svakodnevni izbori i doživljena iskustva (pa i reakcije na iste) većinom postaju automatizovani i predvidivi, i u najvećoj meri nesvesni.
Ako bismo zavirili u tajne neuronauke, bilo bi nam jasno zbog čega kroz život mahom idemo na autopilotu. Ili, zbog čega se, kada želimo da promenimo dugogodišnje navike i uverenja, to pokazuje teškim ili „nemogućim“. Često imamo utisak kako emocije (udružene s vijugavom napravom između naših ušiju) rade protiv nas. Međutim, može li nam korelacija između neuronauka i psihologije rasvetleti ovaj fenomen?
Kako neurologija objašnjava naše navike i uverenja
Od najranijih godina, naše telo i um (tačnije, mozak kao organ kojim donosimo zaključke) beleže različita iskustva, stvarajući tako neuronske veze i hemijske reakcije u telu koje ostaju kao „otisak“. Kada taj otisak nastane, um i telo će reagovati instinktivno: verujući da su iskustvo i (emotivna) reakcija istiniti, ponovo će nas usmeravati ka događajima i iskustvima koji ih potvrđuju i učvršćuju postojeće neuronske veze, jer otisak već postoji.
Na primer, dete koje živi samo sa majkom i uočava kako mama skoro sve radi sama, moglo bi zaključiti da je potpuno prirodno da neko nešto radi bez ičije pomoći.
Na neurološkom nivou, percepcija tog iskustva u malom, dečjem mozgu gradi i učvrćuje određene neuronske puteve. Međutim, kada dete u nekom trenutku shvati da nešto ne ume da uradi samo (a prethodno je zaključilo „da bi trebalo da može“), istovremeno će reagovati, primera radi, emocijama stida ili bespomoćnosti.
Ipak, ovo dete još uvek nije u stanju da proceni da li je njegov zaključak istinit. Do 7. godine života mi zapravo nemamo „alat“ da obradimo naša iskustva i preispitamo ih, jer prednji deo mozga (zadužen za analizu i obradu informacija i donošenje odluka) još nije razvijen. U našoj proceni nema filtera, već o tome odlučuju dva dela mozga koja se pre njega razvijaju: retikularni mozak (zadužen za instinkte i preživljavanje) i limbički sistem, odnosno „emocionalni mozak“.
Dok se analitički mozak ne razvije, mi na neki način već postajemo žrtve najranijih uverenja. Ovo se dalje poklapa i sa tezom da odluke ne donosimo na racionalnom, već na emocionalnom nivou. Pritom, većina naših ranih uverenja ostaju skrajnuta u podsvesti. Na primer, dete u čijem umu su na osnovu iskustva nastali neuronski putevi koji potvrđuju da je „prirodno da neko nešto radi bez ičije pomoći“ nije svesno da je, uslovno rečeno, već odlučilo da je „normalno sve raditi sam“. Ponekad će zaista biti teško osloboditi se zacementiranog uverenja, a psihologija i neurologija nam otkrivaju i zbog čega je to tako.
Da li misli i emocije zaista rade protiv nas ili onako kako smo ih sami naučili?
Pretpostavimo da naše dete shvati da ga pogrešna uverenja o tome da „ne zaslužuje pomoć“ ograničavaju. Ono će pokušati da ih promeni tako što će odlučiti da: „razmišlja drugačije“, ili do besvesti ponavlja nekakve afirmacije, ili da se stidljivo obraća za pomoć uz nelagodan osećaj ispadanja iz zone komfora. Dakle, pokušamo li da promenimo nekonstruktivne obrasce, uglavnom to činimo isključivo na kognitivnom nivou. I to je sasvim u redu, jer kada izazovemo um da usvoji drugačiji sistem razmišljanja, on počinje da radi ono za šta je fiziološki dizajniran: traži način da reši problem, stvarajući istovremeno i nove neuronske puteve.
Međutim, postoje razlozi zašto ta promena u međuvremenu postaje „teška“:
1. Da bi se nove neuronske veze učvrstile, novu naviku ili uverenje potrebno je iznova ponavljati – kao što smo ranije ponavljali staru priču koja ostaje u (pod)svesti. Tome je potrebno najmanje 28 dana, a optimalno od 60 do 90 dana, i to samo da bi se novi neuronski putevi izgradili, jer ako ih ne koristimo oni će prirodno početi da se gase.
2. Promena navike ili uverenja i na fiziološkom nivou iziskuje i više uložene energije. Kada su oni već ustaljeni, mi ih ponavljamo automatski, dok je naša mentalna i telesna energija usmerena na svakodnevne izazove sa kojima se suočavamo. Izgradnja novih neuronskih puteva stoga zahteva veću količinu energije, pa je umu i telu lakše da nas vrate na stare obrasce. Zbog toga nam je lakše i da ostanemo u zoni komfora (čak i ako nam je u njoj neprijatno), nego da uložimo neophodni napor da iz nje izađemo.
3. Za određena nekonstruktivna uverenja u velikoj meri su vezane i naše emocije. Malo smo svesni toga koliko nam onaj emocionalni otisak otežava da ih resetujemo, jer smo određeno uverenje učvrstili ne samo na osnovu kognitivne percepcije nekog događaja, već i emotivne reakcije na taj događaj. Baš kao i dete koje je osetilo bespomoćnost „jer nešto ne ume da uradi samo“: ono će godinama kasnije pokušati da na mentalnom nivou promeni svoje uverenje, ali će to i dalje činiti iz (emotivnog) stanja bespomoćnosti. Rezultat je da um i telo postaju potpuno zbunjeni: sa kognitivnog aspekta, mi razumemo da je novo uverenje za nas korisno i svesno ćemo početi da ga prihvatamo, ali naše telo (odnosno, emocije) ostaje zaglavljeno u starom obrascu. Dolazi do nesvesnog otpora jer na emotivnom nivou ne verujemo da je to novo uverenje istinito. Iz stanja koje je potpuno suprotno onome što želimo da promenimo, i ta promena postaje mnogo teža.
Nastaviće se…
Autor: Marta Levai
