Ovo je treći, finalni deo serije tekstova o povezanosti misli, emocija i tela. Prvi deo se nalazi ovde, a drugi deo ovde.
Živimo li u realnosti koju smo sami izmislili?
Nesvesno ponavljajući nekonstruktivna uverenja, mi iznova sebi potvrđujemo i neistinite priče (ovo, inače, dugujemo našem mozgu koji će potvrdu za to tražiti jer ne želi da nas u sopstvenim očima predstavi kao „lažova“). Posledično, iz tih priča proizilaze reakcije i odluke koje postaju poput samoispunjavajućih proročanstava. Kako onda možemo očekivati da promena bude laka, ako godinama živimo u realnosti za koju postoji mogućnost da smo je sami izmislili?
Izazov je, dalje, u tome što mi (odnosno, naš um) u ove priče zaista verujemo, i nećemo se lako odlučiti da ih preispitamo. Uzrok je delom u onom emotivnom otisku (određeno iskustvo; to jest, doživljaj tog iskustva iznova kroji zaključak da je naše uverenje istinito). Međutim, čak i kada naš analitički mozak počne da se razvija, retko nas ko uči da se bavimo sopstvenim uverenjima i emocijama i da ih s vremena na vreme preispitamo.
Tako možemo zaključiti i da dobar deo vremena praktično provodimo živeći u prošlosti. Uverenja koja nosimo sada nastala su na osnovu iskustava (tačnije, percepcije iskustava) koja su se desila nekada (uz mogućnost i da su ta uverenja neistinita, ili makar iskrivljena). Pritom, ta iskustva postoje isključivo u našem sećanju, a znamo i koliko je memorija u stanju da nas zavara. Osim iskrivljenih ili izmaštaih detalja, određene događaje ćemo pre upamtiti na osnovu emotivne reakcije nego na osnovu onoga što se zaista desilo – a što je emotivna reakcija intenzivnija, jača su i uverenja (zaključci) koja iz nje proizilaze.
Kada i kako zaista možemo početi da menjamo neistinito uverenje
Na iskustva koja su „podgrejala“ naša neistinita uverenja ne možemo da utičemo, a budućnost je po pravilu neizvesna. Jedino kada možemo odlučiti da promenimo nekonstruktivna uverenja je sadašnji trenutak. To iziskuje kontinuirano stanje awareness-a, redovnog menadžmenta i zahteva da svesno analiziramo svoje misli. Ali, to ne znači da sve prethodno ne možemo rastaviti na lakše svarljive korake:
Kada detektujemo misao ili uverenje koje bismo želeli da promenimo (ili smatramo da nam više ne koristi) – na primer, „nisam dovoljno dobar“ – obratićemo na njega pažnju upravo sada
Zapitaćemo se da li to „nisam dovoljno dobar“ proizilazi iz osećaja krivice, odnosno iz neprijatnog stanja, stanja patnje (ili nam, pak, izaziva takvo raspoloženje).
Ako znamo da nam to neprijatno stanje može iskriviti realnu percepciju, uzimamo u obzir i mogućnost da je uverenje neistinito.
Postavićemo sebi bolje pitanje: ako nas ta misao ili uverenje zadržava u stanju patnje (ili ga izaziva), postoji li mogućnost da je istinito uverenje ono koje je suprotno trenutnom?
(Treba li napominjati da se sve navedeno ne može posmatrati crno-belo niti van konteksta realnih okolnosti pojedinca (karaktera, mentalnog/emotivnog sklopa i konkretne životne situacije), i da se izuzimaju stanja koja zahtevaju kompleksniji psihološki tretman?)
Autor: Marta Levai
